Beyond words / Razmišljanja o knjizi Ivane Maksić – Izvan komunikacije

Filed under: afirmator,broj-30-septembar-2014,kritika,poezija i proza |

Ivana-Maksic-koricePiše: Sofija Živković

Najbolje se osećam kada pišem prikaze o pesničkim knjigama onih pesnika koji sebe tako ne doživljavaju. Ivana je pre svega prevodilac poezije, a najnovija knjiga koju je prevela jeste poezija Boba Kaufmana.

Zanimanje za poeziju spada u ona zanimanja koja su šira nego što to masa misli. Poezija nije izricanje, Pisanje nije izricanje: jedna vrlo programska pesma, u kojoj nijedna rečenica nije suvišna.Kao da se druge pesme mogu preoblikovati, pretumbati, prestilizovati, a ova je kanonska. Na jednom mestu izjavljuje da ime Ivana ima veze sa iz+vana, i kroz prvu pesmu obe zbirke, Ime koje označava nekoga izvan, aludira na to, a prezime pseudonima joj je Jurodiva. Kao Mandeljštam što ima minijaturu o jurodivima, o svetosti istih, aluzija koju stvara pseudonim ima višeslojno značenje. Izvana ili strankinja, tuđinka, ima veze sa značenjem reči ’’Jevrejin’’ ili ’’ivrim’’ što znači ’’tuđin’’, otuda verovatno neslučajno i celovit pseudonim kojim nastupa i kao performerka: Hana Maksić Jurodiva. Ivanina prva zbirka poezije izašla je u Matici srpskoj, pod igrivim nazivom O telo tvori me odn. Otelotvori me (divno prevedena na engleski kao Oh body en-body me), i uopšte predstavlja jednu finu, produbljenu poeziju.

Polifonija, ili možda bolje reći, dijaloška postavka pesama, gde se smenjuje glas lirskog subjekta, podsvesti lirskog subjekta, unutrašnjeg ja, spoljašnjeg ja, vrtlog glasova – sopstvenih, vrlo je zavodljiva. Ivana ne insistira na ogoljenosti izraza, već ga nabija tenzijom. Stiče se utisak da je napisano u dahu, što je paradoksalno i suprotno gustini stila. Jezik nije mekan, već na mahove terminološki. To deluje, ne samo kod Ivane već i kod npr. Ane Ristović (naslov zbirke Meteorski otpad), kao oživljavanje duha terminologije, koja je sama po sebi štura i egzaktna. Sam naslov ’’Izvan komunikacije’’ je na terminološka konstrukacija, na svoj način, ali sinonim za nju nije ’’neizrecivost’’. Poezija koju forsira Ivana više se oslanja na naraciju, na jedno agresivno pripovedanje poezije, saopštavanje utisaka o nekim emocijama, stanjima, situacijama, iako je sve to, svakako, izvan komunikacije. Žorž Munen, u svojoj knjizi Lingvistika i filozofija,  kaže da ’’unutrašnji život ne možemo saopštiti’’, pa Izvan komunikacije, ili iza, govori o nemogućnosti ne samo izraza već i sadržaja, o nedefinisanosti misli/osećaja, konfuziji, svemu onome što ukrašava svakodnevni (unutrašnji) život i odnose. Ivana piše radi pisanja, ne radi pokazivanja nonšalancije i svakodnevne ’’ogoljenosti’’ i brzine življenja i voljenja. To su toposi, kojima podležu mnogi, a ovde imamo jednu poeziju kojoj poza i pozicija nije važna, niti je važan učinak koji treba da ima na slušaoca, a posebno ona tako pomodna društvena angažovanost, važan je samo čin pisanja. ’’Pišem ti radi pisanja’’, nadrealizam Aleksandra Vuča, i dobar razlog da svi ponešto nekad napišemo. Radi pisanja, radi neizricanja i rekreacije senzibiliteta. Kada bi ovo bila argumentacija žirija, glasila bi otprilike da su to neke vrlo konkretne sutuacije, ne volim da kažem životne jer je ta reč previše istrošena, ali jesu: životne situacije kojima je dat poetski oblik, odnosno intonacija. Fatalnost nerastajanja (’’Mislim o našem dvoboju, znam da nam ruke ne bi drhtale, da bismo oboje pogodili metu, bili bismo precizni, sebični’’), paradoksalnost želje da pisanje ostane samo jedna strana nas, da se ne okamenimo u spisateljskom pozivu (’’Upoznaj me (mislim na tebe) upoznaj me da me ne bi nikad čitao, da me ne bi umeo čitati’’), odluka ćutanja/ prekida odnosa i odolevanja (’’Govoriš mi kao da ne znaš da sam bolesna, na smrt zaražena ćutanjem’’), i napokon, (ne)prihvatanje identiteta, sopstva, u kome smo, naravno, uvek zarobljeni na neki način (’’Ja sam ono čega se ne mogu osloboditi, ja sam ono s čim ne znam šta ću’’). O tesnacu koji odnos izaziva, prisan odnos posebne vrste, govori sjajno i Crvena nit ( ’’Ne – ko će prvi početi nego ko će konačno prekinuti ovu nit koja se očito neće prekinuti sama a koja mora biti prekinuta tako da samo jednom bude prekinuta’’). Posebna je pesma Sporazumno stečeno ropstvo, jer ima strašan pasus koji glasi: ’’Ne oslovljavaj me/ ako me osloviš podsetićeš me da sam tvoj dužnik/ podsetićeš me da me trebaš/ Ne izgovaraj/ Ne kazuj mi ništa/ Između mene i tvog imena stoje svi oni ljudi’’. Dalje prepričavanje pesme bila bi čista jeres. Pesma Saučesnik ima reminiscencije na Holokaust (’’Da li je vaše ime bitno/ oslikava li ono vaše poreklo/ neku može biti skrivenu osobinu/ kazuje li vaše ime o strahu koji je samo vaš?’’), to je omaž svima onima koji su zbog imena nastradali, i ne vezuje se samo za Holokaust, svakako. Prva pesma zbirke takođe govori o tome da su posle svega ostala samo imena. Obično su kritičari izdvajali pesme koje su najočiglednije, ili najbizarnije po nekim semantičkim igrama, kao što je Čudovište iza ogledala, ali snaga ove knjige leži u potrazi za dešifrovanjem odnosa. Najveća misterija nije Sfinga, već odnos između dvoje ljudi. To je pesnikinja, koja je ipak iznad tugaljive etikecije pesnika, shvatila i ide tim pravcem. Često nalazimo motiv ćutanja (jezika u komadima, u zavežljaju, u čvoru), koje nije bilo kakvo ćutanje, razume se, već nasilno, odlučno, rečito ćutanje.

Poezija vazda deluje kao skup isečaka, pa je nezahvalno pričati o  jednom pesniku. Ako je prepričavanje jeres, onda je i kritika poezije još veća… Pesma nema temu. Nema poruku. Tako, Ivanina poezija ima prosto, vrlo jaku, želju da nam saopšti da je poezija izvan saopštavanja, a da pisanje nije izricanje. Sasvim dovoljno za fetišiste reči.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.