BERGMAN I ŽENE(Poglavlje iz knjige)

Filed under: afirmator,broj 13 - april 2013,film |
Liv Ulman

Liv Ulman

„Svet žene je moj univerzum“, napisao je Ingmar Bergman. Ali se taj svet, prema Mariji Piji Boecijus „nalazi u raspadanju, što je zapravo i cilj oslobođenja žena „. Nikada više neće postojati tako nešto kao „zajednički identitet žena“, rekla je Marija Pija Boecijus.

Govoreći o slugi Žanu u pregovoru za svoju dramu „Gospođica Julija“ August Strindberg je napisao:“ Osim toga što je u uzlaznoj fazi, on je iznad gospođice Julije i samim tim što je muškarac. U rodnom smislu on je aristokrata zbog svoje muške snage, zbog svojih bolje razvijenih čula i sposobnosti za inicijativu „.

Sposobnost za inicijativu itekako je pokazala F! – „Feministička inicijativa “ („Feministiskt initiativ“), švedska feministička organizacija, osnovana 2005. godine, prerasla u političku partiju 2006. godine. Feminističku inicijativu u Švedskoj podržala je i poznata američka filmska glumica Džejn Fonda.

„Žena je tako majušna i glupa i zato je zla i okačena na muškarca kao privezak i treba da se zadavi kao da je varvar ili lopov. Potrebna je jedino kao naš jajnik i materica, ali najviše je korisna kao vagina „, napisao Strindberg 1988. godine u pismu jednom prijatelju.

„Žena, kamen temeljac u vladajućem svetskom poretku, počinje da menja svoje obličje u našoj zemlji, što znači da je patrijarhat na granici kolapsa, a mediji nemaju kartu za tu novu revoluciju „, piše Marija Pija Boecijus, jedna od frontalnih figura „Feminističke inicijative“. Ona upozorava da u današnje vreme „svašta može dogoditi …“

Strindberg je u „Igri snova“ zapisao: „i sve je verovatno i moguće „. Kao da je predvidio, između ostalog, da će posle sto godina jedna feminstkinja i pisac, u novinama „Svenska Dagbladet“ 2005. godine, proglasiti da je priča o „ženi“ gotova – i da je došao „The End „, ali da su mediji, kao i neki kreatori javnog mnjenja i pisci, još uvek obuzeti time, da ponovo podele svet na polove, u starom, prepoznatljivom maniru.“

Marija Pija Boecijus je napisala: „U svakoj kulturi postoje dva totema; jedan je „žena“ a drugi je „muškarac“. Tim figurama na visokim postoljima ljudi moraju da se potpuno prilagode. Sva odstupanja se tretiraju kao problem. U senci ovih totema mlade devojke umiru od anoreksije, mladići izvršavaju samoubistva, silovane žene nose krivicu za silovanje i takozvani feminizirani muškarci moraju da promene svoj pol, što zapravo predstavlja jednu novu zamku. Oba pola, onako kako su danas formirana su užasna, ali je zato ljudsko biće ispod te rodne maske, vrlo često – divno … Treba podsetiti da je Lorna Sage engleska književna kritičarka, podvukla da su sve žene „imitatorke žena“, do te mere, da se jedan deo žena smatra prisiljenim da se podvrgne operacijama da bi se pretvorile u one žene koje to zapravo nisu; da uz pomoć botoksa i implantata „postanu žene“ prema diktatu gore pomenutih totema … Svi muškarci su takođe „imitatori muškaraca.“

Marija Pia Boecijus je objasnila i kako ona shvata „feminističku inicijativu „:“ Ono što nas je ranije ujedinjivalo kao žene, naš „zaštitini znak“ i zajednička istorija kulture, postalo je naš zatvor; zatvor koji mi kroz demokratsku formu nameravamo da napustimo … Svet žena se raspada na individue s dijametralno različitim stilovima života i životnim željama; sa različitim pogledom na seksualnost, pol, društveno uređenje, politiku, budućnost i način života, čista suprotnost jednom „stabilnom, ženskom identitetu“. Nešto slično svet nije dosad doživio … Nitko ne zahtijeva da zatvorenici, koji kopaju tunel da pobjegnu iz zatvora imaju istu „ideologiju“; ali borba za bekstvo je zajednička.”

Harriet_Andersson_1952

Hariet Anderson

SRCE ŽENE

U kasnijem dobu svog života, Bergman je, čitajući dnevnik i pisma svoje majke, Karin, saznao za njenu želju za odlaskom iz doma. Mada je još kao dečak je naslućivao da je ona htela da ode, i da je moguće da mu se roditelji razvedu, jer to nisu bile samo neke skrivene prijetnje. Iz majčinog dnevnika proizilazi da je ona razgovarala o razvodu sa svojim mužem, Bergmanovim ocem. Karin je, naime, bila zaljubljena u jednog studenta teologije. Jedno vreme je izgledalo kao da je Bergmanov otac čak i pristao na to da ga supruga ostavi i pođe za čovekom koga voli, ali su roditelji zajedno ipak odlučili da ostanu u braku i da nastave i dalje da žive kao jedna porodica.

Merlin Blekvel, američki profesor skandinavistike, piše da se Karin iz Bermanovog fima „Krici i šaputanja“, „na najdrastičniji način oslobađa muža. Samosakaćenje je oslobađa „bračne dužnosti“. To je velika „krvava“ cena za postizanje slobode, do koje se najčeće dolazi prolivanjem (sopstvene) krvi, ma kako to patetično i ne-estetski izgledalo u ovom slučaju.“

Marija Pia Boecijus ide u direktan u napad na medije kao simbol patrijarhata, pišući o Maji Lundgren koja je u svojoj knjizi o medijima nazvala njene ranije kolege, novinare jednog švedskog lista – „korumpiranim muškim šovinistima“. Marija Pija Boecijus kaže za Maju Lundgren da ona spada u novu vrstu feminista, koja pali mostove za sobom. Ona je buntovnik u odnosu na medije i smrtno dosdadnu kulturnu elitu. Švedska „kultruna elita“ je mrtva, premrtva „, zaključuje MarijaPija Boecijus.

Bergman je također u jednom intervjuu rekao da je svestan kako u odnosu kritičar – redatelj, postoje uloge i da on to potpuno prihvata, ali da mrzi „novinarsko psihičko nasilje“.

U to spada, na primer, i medijska kampanja protiv gojaznih osoba, naročito žena. „Hilevi Val piše o preziru prema gojaznim osobama, koje uzvraćaju sa parolom: „Fat pride“ … Potrebna je „dekolonijalicija duha „, jer je postalo pogrešno biti zdrav, srećan i zadovoljan svojim telom. Debljina je postala političko pitanje. To je simbol kolonijalizma koji zahteva da se ide protiv ideje o belom, mršavom telu, koje je naravno heteroseksualno, srednje građanske klase i ludo srećno „, napisao je Per Gudmunson.

Bibi Anderson

Bibi Anderson

PERSONE

Obline u stilu Brižit Bardo vratile su modne trendove današnjice u normalu. Čak je američki modni kreator, Mark Džejkobs izjavio: „Hteo sam da se vratim u doba kada je bio luksuz biti žena. Tada žena nije morala dubi na glavi. Mogla je samo da obuče jednu lepu haljinu i navuče rukavice i to je bilo dovoljno. „

Takav stav je imao i Bergman prema ženi i modi. Koliko god da je na način „Subjektivstičkog ekspresionizma“ bezpoštedno prikazivao ponore duše, Bergman svojim glumicama nije osporavao pravo na pristojnu odeću. On je pokazao da ženstvenost i seksepil leži u „personi“, a ne u kostimografskim instalcijama umesto haljina.

To se najbolje ogleda kroz lik Karin iz filma „Krici i šaputanja „. Ma koliko da ju je ogolio u psihološkom smislu i pokazao tragediju njene seksualnosti, ona je bila i ostala dama od početka do kraja i u držanju i u odevanju, što je važna socijalna kompetencija; taj aristokratski, ali i činovnički dignitet i identitet, koji nalaže da se muškarac i žena u društvu pojave umeveni, čisti, nepoderani. I uloge imaju ulogu, osim one koja im je dodeljena. Uloga Bergmanovih ženskih likova je da budu uzori, u onom dijelu „persone“ u kome je to prihvatljivo.

Liv Ulman je bila i ostala za Skandinaviju, ono što je Brižit Bardo za Francusku, mada se Bergman nije posebno bavio fizičkom lepotom žena, što ne znači da Bibi Anderson, Liv Ulman, Ingrid Tulin, Hariet Anderšon i Pernila August, nisu bile lepe žene. Ali ih on nije idealizovao. Čak je u krupnim planovma često otkrivao njihovu svojevrsnu „ružnoću“, koja je bila u vezi s karakterima koje su igrale.

Iako je na izgled delio Strindbergovu, mizoginiju, Bergman je ipak stao u odbranu žena. On je mogao, kao u filmu „Tako, kao u ogledalu „, da kaže da su žene grozne, da zaudaraju, da imaju čudne pokrete, da imaju stomake koje pokazuju … ali je isto tako je napisao ono što mnoge ultra-feministkinje i danas misle i izgovaraju, naime, da su muškarci – životinje.

„Kada sve ode dovraga, ostaju ipak, žene“, napisao je jedan savremeni švedski pisac, čije ime Marija Pija Boecijus nije željela da otkrije, ali joj se učinilo kao da je ovo napisano u najmanju ruku, 1895. godine, a ne danas, što je naravno, aluzija na Strindberga. Film „Krici i šaputanja“ je puno doprineo Bergmanovom glasu kao velikom poznavaocu žena. Ali kroz rad na ovom filmu on je bio po malo umoran od svojih ženskih likova i pitao se da možda nije lakše prikazati samu ljubav, umesto da prikazuje – žene. Tako dve starije sestre, kraj umiruće Agnes doživljavaju blisko prijateljstvo sve do granica strastvenosti. U radnoj beležnici Bergman je zapisao: „Nekad mi se čini da sam ja lezbijski muškarac koji je opsednut drugim ženama. Ponekad mislim da su moji utisci i osećanja ekstremno ženski i tako malo muški. “

„To je bio jedan jadnik. Nisam znala … i bio je tako sirov … tako surov. Muškarci su životinje. Besne, zle životinje. I onda me je ostavio … i otišao kod sebe „, kaže razvedena, lezbijka Alma u Bergmanovoj pozorošnoj predstavi „Usamljeni“ iz 1942. godine.

Ingrid Tulin i Bergman

Ingrid Tulin i Bergman

HAMLET I EDIP

Maret Koskinen u eseju o feminiskinjama koje su pisale o Bergmanu, podsjeća da je „… pisac Margareta Ekstrom napisala 1961. godine članak „Ingmar Bergman u ženskoj zemlji“ u časpoisu „Herta“, u kome tvrdi da Bergman deli svoje ženske likove u tri kategorije stereotipa: dobra-loša devojka, (The good-The bad girl), majčinska žena i demonska žena, veštica. A Džoan Melen u eseju „Žene i njihova seksusalnost u novom filmu “ iz 1973. podvlači da „ako muškarac ne uspe u svom traženju smisla u jednom besmislenom svetu, to je zato što ne dobija odgovor od jedne više (intelektualne) instance, a kada žene ne uspeju da nađu smisao, to je zato što su zatvorenice u svom telu i rodnoj pripadnosti. Bergmanovi muški likovi se kreću u jednoj etičkoj dimenziji, dok su ženski likovi u biološkom domenu.“

Mikael Tim smatra da je kod Bergmana majka ipak ključna osoba. „U njegovim beležnicama, u nacrtima za filmove i pozorišne komade prepuno je majki: mlade, stare, dobre, zle, tvrde, nežne. Blage. Stroge. Bio je čovek koji se nije puno brinuo o obitelji, ali je napravio nebrojene portrete majki. Iza svake se nazire njegova majka. „A u osnovi toga je slika Madone koja se čak i priviđa putujeućem glumcu Jofu u filmu „Sedmi pečat“.

Bermanov otac je u kući bio samo senka oca na zidu, koja je nekad bila gotovo nevidljiva, a češće je poprimala demonske dimenzije šireći se po celom zidu i plafonu. Zato je Bergman hamletovski doživljavao svog oca, najviše kao duha još za života i edipovski se borio za naklonost majke.

David Akvilon piše da je Bergmanov portret žene, dat bez nijanse i alternative između dve suprotnosti, duž jedne vertikale, put od majčinskih grudi do međunožja, u kome čeka Smrt. Ta vertikala postoji iu poluosvetljenom licu žena u Bermanovim filmovima. Zamračeni deo lica prikazuje ženinu stvarnost, opterećenu njenim osjećajem krivice, dok osvetljena polovina simbolizuje oslobođenje koje donosi smrt.

Režirajući Bihnerovu dramu „Vojcek“, Bergman je pokazao transformaciju žene od hrama u – grob. Muškarac se konfrontira sa smrću. Ona mu se događa kao jedno poniženje koje dolazi izvana, dok je žena sama Smrt, to je njeno pravo „ja“, njen ontologijski identitet.

David Akvilon je napisao da se „jedino vraćanjem na Pijetu, u aseksualni zagrljaj majke, u tu iskonsku simbiozu, može pobijediti prisutnost smrti upisano ženinom međunožju, u njenoj seksualnsti „, kao što prikazuje Bergman u svojevrsnoj „ženskoj“ Pijeti i svom filmu „Krici i šaputanja“.

GRANICE FIZIČKE LJUBAVI

Bergman zapravo nije posebno veličao fizičku ljubav između muškarca i žene. Naprotiv, ona se kod Bergmana uvek završavala raskidom. U filmu „Sedmi pečat“ Vitezov Štitonoša „otvara oči“ kovaču Plogu čija je žena pobegla s putujućim glumcem: „Ti je možda voliš! E pa, ovo ću reći, tebi, jadnom prevarenom debeljku – ljubav nije ništa drugo do požuda, plus požuda, plus požuda, plus prokleto mnogo podvale, laži, dvoličnosti i svakolike obmane. “

Novinarka Helena Bergman, koja je ranije radila kao voditeljka jednog programa za žene na švedskom radiju, upire prst u švedski državni feminizam: „Sedamdesetih godina feministkinje su bile nositelji odgovornosti za svoju seksualnu slobodu. Današnje feministkinje su prebacile tu odgovornost na državu. Sedamdesetih godina smo se mi, feministkinje, borile za naše pravo na seksualnost i uživanje, a ne za to da od muškaraca načinimo počinitelje zločina, već da zajedno s njima uživamo „. Helena Bergman smatra da žene treba da veruju u svoj instinkt za samodoržanjem i u svoju sposobnost da kažu: „Ne!“ i da u tome ne popuštaju.

U daljem, „muškom“ razgovoru u kafani sa kovačem, Štitonoša Jens zaključuje da je „ipak najlogičnije utući žene baš onda, kada je zadovoljstvo najveće. „Bergman, na ovaj način kao da“ parira “ Strindbergovom muškom seksizmu, a mi bi smo rekli, kao da nam zapravo otkriva ono, što se tajno priča o ženama, iza njihovih leđa. Zbog takvih reči, David Akvilon je napisao da Bergmanova sposobnost kao psihologa za žene, teži manje nego njegova ženomrzačka snaga i svojevrsna demonizacija žene. David Akvilin u tom pogledu, povezuje Ingmara Bergmana s dva slikara s početka devetnaestog veka – Francom fon Štukom i Gabrielom fon Maksom s vrlo specifičnim, neprijateljskim likovnim izrazom za žensku seksualnu energiju, poznatim i kao motiv: „Vagina dentata“.

U osnovi tog straha od ženske seksualnosti je zapravo strah od moći koju je ženi dala priroda da na kraju ipak sama odlučuje o tome da li će se novi život roditi ili ne. Prirodna nemoć muškaraca pred tom činjenicom stvorila je sve oblike kažnjavanja žena, od spaljivalja na lomači, do kamenovanja i seksualnog sakaćenja … Seksualnost žene nastavila je da bude objekt skrivene, pa i otvorene mržnje i u današnjim medijima.

Inga Landgre

Inga Landgre

VEČITI DEČACI I VELIKE DEVOJČICE

Kada je bio u „poreskom egzilu“ u Nemačkoj, Bergman je takođe strepeo od susreta s takozvanom „kulturnom mafijom“. Govorio je da je „želeo da se mnogo ranije vrati u Švedsku, samo da nije morao da bude okružen s tim prokletim polusvetom … „Kritičar Osa Bekman (Åsa Beckman) svojevremeno je napisala da je Stig Laršon ispisao sebe iz poezije, na šta je on ljutito odgovorio da zbog nje, tokom pet godina, nije mogao da dobije ni jednu pozivitnu recenziju u stokholmskom medijima. Dojučerašnje kolege i bliski saradnici, tvrdili su da je Stig Laršon bio i loš novinar, čak su dovodili u pitanje da li je on uopšte napisao trilogiju „Milenijum“ čija je glavna junakinja, Lisbet Salander, kao svojevrsna moderna „Pipi Duga Čarapa“ (Astrid Lingren) – takođe jedna napuštena „velika devojčica“, koja u jednom eksteremnom ženomrzačkom okruženju vodi borbu na život i smrt. Henrik Ibsen je pokazao ženama put u slobodu u svojim dramama „Lutkina kuća“ i „Heda Gabler“. Hedino udato prezime bilo je Tesman; Gabler je njeno devojačko prezime. U vezi toga Ibsen je napisao: „Moja namera je bila da pokažem da se Hedina ličnost treba da shvati više kao kćerka svoga oca, nego kao kao žena svoga muža. “

I u posljednjem Bergmanovom filmu „Fani i Aleksander“, njihova dadilja Maj, takođe napušta svog bogatog ljubavnika i zaštitnika, te s njegovim novorođenim detetom odlazi u grad, da bude samostalna, da radi i da izdržava sebe i svoje dete, isto kao što Ibzenove Nora napušta svog

muža. Čak i njegova odrasla ćerka, polazi s dadiljom. Ti likovi su dali jasne smernice generacijama žena koje su dolazile u dvadesetom i dvadeset prvom veku.

U svojoj radnoj beležnici Ingmar Bergman je zapisao sledeći naslov: „Oslobođenje žene od muškarčevog ropstva – ideja koju treba razraditi. „

Tomi Bergren, glumac i redatelj, koji je 1969. godine igrao ulogu „Vojcek“ u režiji Ingmara Bergmana, režirao je 2007. godine Ibzenovu „Divlju patku“ u Stokholmskom gradskom pozorištu (Stockholms stadsteater). U razgovoru o ženama u Ibzenovim dramama s novinarkom Anom Ongstrom, Tomi Bergren je rekao da ono što je bilo teško u Ibzenovo vreme, naime, da žene napuste porodicu, danas je puno lakše i to važi za oba partnera, ali je podvukao da on sam nikada ne bi napustio svoju decu. Aludirao je takođe na to da će se u nekoj od narednih postavki „Lutkine kuće“ Nora ipak vrati kući svojoj deci.

Ako se pođe od premise da je umetnost imitacija života, onda ovo nije samo marketinški trik jednog redatelja, za nove pozorišne predstve u dva švedska pozorišta, švedskog Kraljevskog pozorišta i Gradskog pozorišta u Upsali (Dramaten i Uppsala stadsteater). Izgleda kao da su uticajni muškarci iz kulture i medija otpočeli jednu kampanju vraćanja žene u porodicu, kao osnovu za opstanak društva, koja je kao takva prepoznatljiva u Bergmanovim filmovima, kao što su „Fani i Aleksander „i“ Sedmi pečat „.

„Jof i Mija predstavljaju nešto do čega je meni stalo: ako se skloni teologija, ostaje ono što je Sveto. Osim toga, postoji jedna zaigrana prijatnost u slici porodice“, piše Ingmar Bergman. U okviru Jofove porodice, Vitez prestaje da bude opsednut Smrću.

Pernila Alvin

Pernila Alvin

PORODIČNE VREDNOSTI?

Ovde treba napomenuti da postoji trend u Švedskoj da zaposlene žene napuštaju svoju karijeru i ostaju kod kuće da decom. Ono što je poslednjih pedesetak godina bilo gotovo nezamislivo, naime, biti „samo“ domaćica, sada je čak postalo ekskluzivni model ponašanja, koji zapravo i nije samo rezervisan za materijalno dobro obezbeđene porodice ili mnogočlane porodice useljenika. Naravno da je tomom trendu doprinela i dugogodišnja velika nezaposlenost mladih. Umesto da čekaju posao, koji u dogledno vreme realno neće dobiti, žene se odlučuju da rode decu i dopuste da ih muž, ili država izdržavaju. Tako je i natalitet počeo da raste. Švedska je, inače, vodeća država u Skandinaviji po broju prekida trudnoće.

U filmu „Persona“ Bergman se bavio psihom žene koja se odlučila da ne rodi dete. David Akvilon opisuje grižu savesti koju izaziva osuđujući pogled nerođenog detata. Zato likovi žena u nekim Bergmanovim filmovima „isijavaju Belu svjetlost“, koja nagoveštava smrt. Bergman je takođe u jednom intervju izrazio zabrinutost zbog prevelikog stresa kod žena i upitao se kako savremena žena može sve to da postigne … “

Bergmanove sumnje su se, na žalost, obistinile. Žene su postale kao roboti koji su na kraju otkazali zbog „zamora materijala“. Stotine hiljada žena „izbačeno je iz sedla“ modernog načina života, što je Švedsku dovelo u sam vrh Europe kada su u pitanju dugogodišnja bolovanja s dijagnozom kako fizičke, tako i psihičke iscrpljenosti. Osim svih obveza u kući, porodici, na poslu, u društvu, politici i kulturi, žene su čak trebale da pokažu i atletski oblikovana tela, jer su ženske obline bile proterane kao neki fizički nedostaci, koje je trebalo preoblikovati u mišiće. Misli vode prema filmu „Metropolis“ Friza Langa i Mariji koja se apokaliptično pretvara u robota.

„U filmu „Scene iz bračnog života „, pedesetogodišnji Bergman se dao u novu avanturu pritiskajući „gas do daske“, počinjući novu eru na švedskoj televiziji. Sa vidnim radnim elanom Bergman je „udario“ na vrednosti građanske porodice. Svađe, galama i provokacije, učinile su da fasada spadne „, napisao je Mikael Tim. U nastavku te bračne avanture u filmu „Saraband“, saznajemo da je odrasla kćerka Marijane i Juana već dugi niz godina hospitalizovana u jednoj psihijatrijskoj klinici. Bergman nam pokazuje šta to nije izašlo na dobro u životu junaka filma „Saraband“: to su dve profesionalono uspešne, ali egocentrične osobe koje „jedu sopsveni decu“; i postavlja pitanje da li se čovek uopšte može smatrati uspešnim, ako je zapostavio svoje dete do te mere, da mu je zapravo i ugrozio i život?

Nešto je moralo da se promeni. Treba jednostvno pomoći ženi, da bi se spasila deca, porodica i naša zajednička kuća, Europa, koja sebi ne može pomoći visokim natalitetom, već kvalitetom i dignitetom življenja. Drugim rečima potruditi se, da Nora ne ode od kuće, a ako je otišla, da se vrati u porodicu ili da povede decu sa sobom, kako je Bergman predložio u filmu „Fani i Aleksander“. Mikael Tim piše da se Ingmar Bergman se na kraju ipak pomirio sa roditeljima i roditeljskim domom, odajući im dužno poštovanje, pričajući s toplinom o svom ocu i njegovom uspešnom radu kao dušebrižniku i crkvenom poglavaru. Bergman je video svoje roditelje kao žrtve svog vremena i njihovog ličnog odgoja, gde je kažnjavanje bio važan deo u vaspitanju dece. Nije teško predstaviti sliku koja pokazuje kako su supružnici Bergman osećali veliki pritisak okoline, jer su se stalno nalazili u žiži komentara. Takva situacija bi se mogla uporedtiti s time koliko je interesovanje medija i koliki je pritisak javnosti na poznate i javne ličnosti i njihovu decu, u današnje doba.

Bergmanovo detinjstvo bilo je nepresušni izvor za njegov „Subjektivističke ekspresionizam“ koji je dobio brojne sledbenike u Europi i u 20. i 21. veku. Od uspomena na svoju porodicu on napravio jednu veliku filmsku poemu, pasioniranu viziju o porodici, u kojoj su vladale i tuga i patnja, ali i vidljiva ljubav, kao i neopisiva sreća.

 

Dr Aleksandra Luthander

IZVORI:

Blackwell, Marilyn, Johns, ”Gender and Representation in the Films of Ingemar Bergman”, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, „Kvinnorna finns inte längre”, ”Svenska Dagbladet”, 06.10. 2005.
Strindberg, August, ”Fadern, Fröken Julie Ur förordet till Fröken Julie”, ”Natur och Kultur”, Stockholm 2009.
Srtindberg, August, ”Brev till Verner von Heiderstam”, 1888.
Strindberg, August, “Dromspelet”, “Norsteds”, Stockholm 1988.
Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna“, Boken om Bergman, „Norstedts“, Stockholm 2008.
Blackwell, Marilyn, Johns, “Gender and Representation in the Films of Ingemar Bergman”, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, “Kultureliten är stendöd”,“Ekspressen”, Stockholm, 07.08. 2007.
Shargel, Raphael, ”Ingmar Bergman interwiews”, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Gudmundson, Per, “Män som matar kvinnor”, “Svenska Dagbladet”,, 27.03.2011.
Jacobs, Marc, ”2020 års treneder idag!” ”H&M Magasine”, vinter 2010. Stockholm.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans
tidiga författarskap, Stockholm, W&W, 2002.
Koskinen, Maaret, “Mannen som ville vara kvinna – feminister om Bergman”, DN.se
Aquilon, David, “Magisk cirkel”, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad 2005.
Bergman, Ingmar, ”Sedmi pečat”, scenario
http://hem.passagen.se/vogler/texter/detsjunde
Bergman, Helene, „Feministerna i Assange-härvan gör våld på feminismen“, newsmill.se, 11.02.2011.
Beckman, Åsa, “Manliga genier med rätt att svina”, “Dagens Nyheter”, Stockholm, 17. 01. 2010.
Sanders, Tracy, ”Heda Gabler – Fiend or Heroine”, Australian Catholic University, 2006.
Ångström, Anna, ”Fångad av Ibsens känslor”,”Svenska Dagbladet”, Stockholm, 01.11. 2007.
Bergman, Ingmar, “Bilder” Norstedts, Stockholm 2008

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.