Barbara u „raju komunizma“ (Izveštaj sa Slobodne zone) Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,film,filmska kritika |

 

„Barbara“ Christiana Petzolda, poznatog nemačkog reditelja (Yella, Die innere Sicherheit)  ovaj put, za razliku od „Die innere Sicherheit“ , gde se bavi ultralevim teroristima, sagledava drugu stranu medalje, represijom STAZI- ja u Istočnoj Nemačkoj 1980-ih (za vreme Olimpijade, 1980.godine u Moskvi ili 1988. u Seulu). Tako pratimo sudbinu doktorke koja, iz razloga znanih specijalnoj policiji, bive premeštena u unutrašnjost iz elitne klinike u Berlinu. Tu, u gluvoj provinciji pored Baltika, njeni problemi ne prestaju s birokratskom „selidbom“. Ono što smo videli u fantastičnom „Životu drugih“ postaje dečija igra u odnosu na Barbarine muke. Njena, na prvi pogled hladna, nordijska lepota (mada oči otkrivaju prave emocije) i lomna, vitka figura ( igra je harizmatična Nina Hoss) je u kontrastu sa ravnim, hladnim predelom i bezizražajnim, ispitivačkim licima njene gazdarice, kolega i policajaca koji je redovno „posećuju“. U svakoj sceni u kojoj je sama, na mračnoj ulici ili negde u prirodi čini se da će se pojaviti batinaš ili silovatelj. Da ne znate o kom se filmu radi učinilo bi vam se da, u scenama u kojim se  na biciklu vozi kroz olujnu ravnicu vermerovskog neba i svako malo baca pogled preko ramena, sakriva paketić ispod kamena na raskršću, igra u  nekom ostvarenju koje se bavi, recimo, holandskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata ili njegovim pandanom, „Belom ružom“ u nacističkoj Nemačkoj.

JEDNO TE ISTO LICE REPRESIJE

Iako je konspiracija deo ličnog plana, vezanog za bekstvo u Zapadnu Nemačku kod njenog ljubavnika, Barbara počinje da razmišlja o svojim razlozima kad u njen život  uđe pacijentkinja, Stela, trudna, maloletna štićenica popravnog doma „Torgau“ ( čitaj: koncentracioni radni logor za devojčice). Ako vam se čini da je izbor tako jednostavan treba pomisliti na godine koje vam je neko bacio niz vetar, na činjenicu da, ako policija par sati ne zna gde ste sledi pretres i, da se premetačina ne završava na vašim stvarima. U, ne eksplicitno prikazanoj ali jasno naznačenoj sceni, policajka, naoružana gumenim rukavicama, vrši pregled Barbarinih „telesnih šupljina“ što je deo STAZI-jeve standardne procedure (čitaj: legalizovano silovanje).

Posebno je zanimljiv izbor vremena i lokacije. Petzold je, suprotno uvreženoj slici o Nemačkoj kao prohladnoj zemlji hirovite klime, smestio radnju u leto. Gotovo da nema kišnog dana. I gradić u kojem je Barbara “stacionirana”, to nije neki mračni industrijski grmalj, već pitomo mestašce u ravnici s lepim kućicama iz 19. veka. Ljudi su, možda, za nijansu lošije obučeni i voze “trabante“ ali nema nemira, klasnih sukoba, krize. Gotovo svi su zaposleni. Neće umreti od gladi ako ne popiju viski ili zapale zapadnonemačku cigaretu. Tu je i medoliki, simpatični herr doktor. Šta joj fali da se ovde skući i, kako je rekao gorepomenuti, vrati dug radnicima i seljacima koji su platili njeno obrazovanje? Pa, ne mnogo toga, samo da nema nečoveka – policajca (Rainer Bock) koji samo “izvršava naređenja” kao što je neko od njegovih rođaka samo “po dužnosti” 1939.godine malkice zakoračio u Poljsku.

OBAVEZA I SLOBODA

Iskreno, mnogi se pitaju čemu priča, doduše dramaturški i kinematografski odlično skrojena, o Istočnom bloku? U jednom od brojnih tumačenja ovog “fenomena” neki idu toliko daleko da veruju da se iza svega krije nemačka tendencija da sebe prikažu kao žrtve raja socijalizma koji je bio pravi pakao (DDR) a s druge strane, bar omladinu, kao prolevičarsku i antifašističku (BDR) e da bi što manje govorili o ultimativnom zlu Trećeg Rajha. Ali ovaj, kao i u brojnim drugi nemački filmovi, ne glorifikuje ni jednu od dve strane. Svesni su da je postojao “Torgau” baš kao što su bivši nacisti bili u vrhu zapadnonemačke policije. Represija nije ekskluzivitet Istoka. Naši “sivi domovi”  su mačiji kašalj u odnosu na zlostavljane “Sestre Magdalene” u Irskoj ili “lečenje”  homoseksualnosti elektrošokovima u SAD-u 1950-ih i 1960-ih.  I, na kraju krajeva, s padom famoznog Zida, jasno je da se, prelaskom na rudimentarni kapitalizam, izgubio osećaj povezanosti, pripadnosti a da je represija dobila drugi oblik. Više vas nećemo prisluškivati ali to nije bitno jer nas baš briga šta privatno mislite dok god plaćate račune. Ono što je univerzalni kvalitet ovog filma je priča o borbi usamljene, prokazane žene, o sukobu između pragmatičnog i etičnog, slobode i profesije, empatije i egoizma.

P.S.:  Prođe i Slobodna zona, festival vredan spominjanja u sušnim mesecima do FEST-a (ok, tu je i Festival autorskog filma).  Snažno, potresno, aktuelno, kvalitetno. By the way, s velikom žalošću moram da saopštim da ste ostali uskraćeni za članak o filmu „Hana Arendt“ ali – karte su planule. Publika je sinoć , na projekciji „Barbare“  u Domu omladine bila obaveštena da će biti još jedna projekcija „Haen Arendt“ ali je to zaludna informacija, primetili su naši voditelji programa, jer su karte opet razgrabljene. Uz izvinjenje što nisam pogledao ovaj film počinjem ovu kritiku. Ako se članak o H.A. ipak pojavi, nemojte me optužiti kod nadležnih za pirateriju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.