BANALNOST DOBRA

Filed under: afirmator,broj 13 - april 2013,društvo |

narodna-kuhinja-x

Kada je reč o dobročinstvima, pojedinac je obično sklon pasivnosti. Njegovo se držanje prepušta dvema slučajnostima – nasumičnim izvorima obaveštenja o unesrećenima (naime, da li će informacije uopšte stići do njega, i u kakvoj selekciji) i trenutnom (ne)raspoloženju da unesrećenima pritekne u pomoć.
Nailazimo, putem medija, na oglašavanja patnji koje iziskuju našu pomoć. Prolazimo, takođe, pored prosjaka koji ište nešto novca. Katkad se angažujemo, uplatimo prilog na račun, pošaljemo sms, odnosno spustimo novčić u prosjakov čanak. Najčešće, međutim, naprosto okrenemo novinsku stranicu ili prebacimo tv kanal, odnosno produžimo dalje ulicom. Jedno nas „dirne”, drugo, opet, ne. I tako, bauljajući od prilike do prilike, prepuštamo se čudnovatom estetsko-moralnom (pasivno-aktivnom) mehanizmu. Takoreći, na estetski podražaj, odnosno ganuće reagujemo moralno.
Da li je, međutim, opravdano ličnu humanitarnu politiku svoditi na pitanje trenutnog raspoloženja, inspiracije?! Može li se, uostalom, takav “motivacioni karambol” uopšte i nazvati politikom? Može li se, posebno, nazvati moralom, budući da je reč o (suptilnom, ili manje suptilnom) iznuđivanju dobročinstva? Gotovo, naime, da se tu fiziologija podmeće za emociju. Pred brutalnim prizorima unesrećene dece prikopčane na cevčice, obrijanih glavica, postavljeni smo u nefer situaciju (posebno s obzirom na ono što sugerišu propratne poruke nalik “Dobro se dobrim vraća, a zlo zlim”). Moralno poentiranje biva, otud, unekoliko okrnjeno (ili, makar, izloženo krnjenju), premda je potrebno razumeti okoreli utilitarizam porodice koja u očajanju apeluje, odnosno njen nehaj za besprekornost naših moralnih pobuda.

HUMANITARNI POREZ
Zbog čega, međutim, naprosto ne sesti i ne izračunati koliko se od primanja mesečno može izdvojiti u humanitarne svrhe? Ukoliko, naime, pojedinac pristojno živi (prethodne decenije u Srbiji su pokazale, doduše, poraznu elastičnost ovog pojma), svakako da je u prilici delić svog imetka, ma kako malen bio, posvetiti nevoljnicima. To je ne samo jedini način da se, u punom smislu, dobročinjenje integriše u sopstvenu egzistenciju i da se očuva autonomija morala, već, nema sumnje, i najučinkovitiji po opšte dobro. Nevolja je, međutim, što takvo hladno, račundžijsko držanje i takoreći apriorno odlučivanje, obezbeđuju, dugoročno gledano, minimum moralne satisfakcije i samozadovoljstva dobročinitelju. Fiksni humanitarni izdatak u kućnom budžetu, naime, vrlo brzo počinje nalikovati računu za vodu.
Izveštavajući iz Jerusalima sa suđenja Adolfu Ajhmanu, odgovornom za tzv. jevrejsko pitanje, Hana Arent je odmah primetila da „nacistički monstrum“ uopšte nije dijaboličan i zastrašujuć, kako je zamišljala, već da, naprotiv, pred sobom ima najobičnijeg činovničića, zastrašujućeg jedino u svojoj običnosti. Postavljajući poznatu tezu o banalnosti zla, Arentova je uočila da je za zločin takvih razmera kakve je imao holokaust, pored fanatičnih zlobnika (u ovom slučaju antisemita), neophodno bilo i učešće ogromne većine sasvim normalnih, običnih ljudi, nesposobnih da se odupru poslušničkom impulsu.
Mogli bismo reći, jednako tome, da za činjenje dobra en gros – a svetu je to itekako potrebno – nisu dovoljne naprosto anđeoske dušice među nama, pojedinci fanatični u milosrđu. Potrebni su, u presudnom smislu, upravo oni normalni, obični ljudi – bili to oni koji pasivno iščekuju impuls kako bi drugima s oduševljenjem pomogli, ili, pak, oni koji dobročinstva preduzimaju proračunato, hladne glave – upravo oni ljudi, dakle, čija je dobrota, u ovom ili onom smislu, više ili manje, banalna. Potrebni su „ajhmančići“, takoreći.

Ivan Kovač

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.