Armin Huseinović: Naš zajednički prijatelj Marko

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,edicija "relacije",poezija i proza,proza |

makroOna se igra. Skakuće naokolo po troli i od sjedišta pravi tobogan. Negdje u džepu nađoh neke bombone, a njena majka me zabrinuto pogleda i privuče je sebi. Naravno. Osim vozača, samo nas je troje u troli, a ja u sedam ujutro smrdim na rakiju, a ruke se svejedno tresu. Sve je u redu, gospođo, ne brinite se. Samo sam radio noćnu. A noć se baš odužila.

 * * *

Posljednji gosti iz restorana su otišli već oko pola jedanaest. Konobar Dule mi namignu s vrata i dobaci mi ključeve. Dok sam gasio svjetla, njegov peugeot je već bio na Marin dvoru. Ubacih još par cjepanica u kamin i iz Duletovog skrovišta izvadih flašu. Kruška. Domaća, naravno. Osluškujem. Zvuk šapa na stepenicama i već mi se gnijezdi pod nogama. Haver. Hotelski pas čuvar i partner za monolog. Onda malo bluesa i Oscar Wilde.

Haver podiže glavu i zareža.

-Šta je, ne paše ti blues?

Nije do bluesa. Neko ide. Dvoje. Prosijedi tip sa licem pacova i istim takvim repićem na kojem bi mu pozavidjeli i južnoafrički svodnici i bar dvadeset godina mlađa cura koja mi je odnekud čak i poznata. Trese se. Pa i nije baš tako hladno večeras…

-Dobra večer! Izvolite?

-Čekamo prijatelja. Marko ili tako nešto. On je tu gost…

Marko ili tako nešto? Tek kad je zaklonila lice, prepoznah je. OŠ „Prvi maj“, pa gimnazija, pa modne piste i tatini sinovi, zatamnjena i zamagljena stakla na sarajevskim parkinzima, ex i malo spida i…

-Pričekajte ga unutra, hladno je.

-I nije toliko. Hvala.

Haver reži. Zatvorih vrata i nasuh rakiju.

-Pusti, Haver. I nije više neka riba. Treb’o si je vidjeti prije par godina. Sad…

Sad se trese. Šapće nešto na uho onom pacovu, obavještava ga, valjda, ko sam, on joj daje paketić i oboje ulaze.

-Oprostite, dama bi trebala u toalet.

Dama? Pa, bilo je još nečeg damskog u tom pogledu. Prilično duboko, ispod očaja i popucalih kapilara, ali ne tako duboko da nisam mogao zaroniti.

Jedva izronih!

-Samo izvolite!

Šutimo. U toaletu dama pokušava da šumom vode prikrije lupkanje kartice po ogledalu i uvlačenje žućkastih linija.

Haver reži.

-Kafu?

-Ne, hvala. Sad će i ona…

A tu je i njihov jaran Marko. Ili tako nešto.

-Hello, Marko!

Marko je Haićanin i, osim ako nam nije dao lažne podatke kako bi prikrio svoje balkansko porijeklo, zove se Phill. I nije mu baš previše drago što sam i ja tu.

-It’s OK.

-Oh, I see. So, where’s the girl? Is she really a model?

„Marko“ očito misli da sam i ja u „talu“. A Pacovu očito ne ide engleski.

-Šta kaže?

-Pita gdje je ona.

Tu je. Živa, srećom. Oči mi se odbijaju o njen staklasti pogled. Već s vrata naskače na zajedničkog nam druga Marka i on je odnosi u svoju sobu.

-Može li sad kafica?

-Molim?

-Mislio sam da pričekam dok…

-Mlijeko?

-Bez.

Napravih mu kafu i natočih krušku. Ovo bi mog’o biti prilično dug sat. I Haver se nezgodi.

-Je li tvoj?

-Nije.

Sipam ponovo. Sebi. On svoju nije ni pomiris’o. Šutimo. Nije mi baš do kurtoaznog razgovora sa svodnikom. Posebno ne Njenim svodnikom. Šta da ga pitam? Ima li posla?

U sobi broj 24 psovke na oba jezika i lupanje. Pacov izvadi nož iz džepa i potrča prema stepenicama.

-Haver!

-Grrrr…

Ipak stade.

-Vrati to u džep!

I galama na spratu prestade. Telefon. Naš zajednički prijatelj Marko.

-Šta je bilo?

-Kaže da mu je maznula lovu. Hoće da zove muriju.

Bio je na ulici prije nego što sam završio rečenicu. Dobro, jedan manje.

-May I talk to her?

Udara je slušalicom telefona po glavi.

-Majke ti, jesi li ti normalna? Hajd’ vrati mu lovu i reci da ću sad ja njemu zvati muriju ako te još jednom udari. I onaj tvoj se ispalio. Vrati lovu, i siđi dole.

Sišla je. Razbio joj je arkadu. Nekako nađoh prvu pomoć i zaustavih krvarenje. Šutimo. A šta bih joj i rek’o?

-Kemo, gdje si sad?

Kemo je taksista. I on radi noćnu. I blizu je, srećom.

-Doći će taksi sad po tebe. Moj jaran. I gledaj da i ostaneš kući. Valjda ti je dosta belaja za večeras. Boli li?

Gleda me. Nema više stakla na pogledu.

Evo i Keme.

-Buraz, je li ovo ona…?

-Nije više. Samo vozi. Nerkeza Smailagića 6.

Zastade pred autom.

-Stvarno se još sjećaš adrese?

-Hajd’ kući. I nemoj više dolaziti u ovaj hotel.

  * * *

Mama i curica izlaze na Hrasnom. Mama se još uvijek zabrinuto osvrće. Sve ok, gospođo. Nisam ja od onih… Samo sam radio noćnu. A noć se baš odužila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.