ARIVEDERCI, ROMA – Prikaz filma To Rome With Love, Woodija Allena Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,film,filmska kritika |

 

To Rome With Love (2012)

r: Woody Allen

ul: Roberto Benigni, Jesse Eisenberg, Alec Baldwin, Woody Allen, Judy Davis, Penelope Cruz….

   Da ne grešim dušu – Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost, duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave, pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema.  Ali, da prafraziram „Simpsone“: „Allen je kao „Rolingstonsi“ – bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti“. Dodao bih –  i daleke i jako bliske prošlosti. Allen neumorno radi  na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!

 

Da, da, Vudi Alen je napravio još jedan „evropski film“. Nakon britanske, katalonske i francuske, na red je došla „italijanska faza“. Avaj, da je problem u evropeiziranju njegovog opusa ili drevnim zgradama i ruševinama pa ni po jada. Problem nije ni u dobroj glumačkoj podeli. Nije čak ni u Allenovoj vrcavosti i smislu za otkačeno. Tajming i priče su ono što ovaj film čini ponekad teškim za praćenje i, na momente, razvučenim.

Ono što radi Allen u ovom filmu je ravno “ zbunu“ koji je posejao njegov alter ego u neobično duhovitom ostvarenju „Hollywood Ending“  kad , oslepeo, režira film i pravi urnebesne greške. Šta se dogodilo otkrije tek kad progleda i ode u Francusku gde ga publika, baš zbog loše režije, doživljava kao genija. Da li će ga posle ovog filma tapšati po ramenu u Evropi? Nisam siguran. Od četiri priče  kojima je Woody Allen raspolagao mogao je da se napravi omnibus ali seckati delove priča i lepiti ih jedan na drugi bez ikakvog razmišljanja o protoku vremena je ,blago rečeno, zbunjujuće. Naime, film počinje ujutru i završava se uveče – to je jedan dan u Rimu. Ali, samo jedna priča traje ceo dan a ostale između dve nedelje i par meseci. Nagađam jer ni u filmu nije jasno dato. S druge strane, izbor priča je takođe zbunjujuć. S jedne strane, tu je homage  Felinijevom „Belom šeiku“  koji je, u stvari, pre varijacija na temu. S tim, naravno, što Allenovoj verziji nedostaje Felinijeva ludičnost a super-zvezdi, šatro zavodniku (Antonio Albanese), vrcavost i bravuroznost Alberta Sordija. Malo modernizacije priče, igranje sa seksualnim izletima i-to je jedino pomeranje u odnosu na Felinijev klasik. U priči o pogrebniku koji može da peva kao Pavaroti samo kad je pod tušem i tako pravi karijeru Allen je pokazao svoj stari stil – tendenciju da neobičnu situaciju učini potpuno normalnom i smešnom. Doduše, bilo bi bolje da smo skaz o raspevanom pogrebniku progutali u jednom zalogaju a ne na kašičicu. A onda sledi priča o mlađahnom Allenovom alter-egu (Eisenberg) koji uprkos savetima starog vuka (Baldwin) uleće u vezu sa nimfačom i kvaziintelektualkom (o, ima li Allenovog filma bez ovog motiva?) Monikom (Ellen Page). Baldwin je, naime, slavni arhitekta koji je nakratko posetio Eisenberga i njegovu devojku ali ostaje kao neka vrsta duha i savetnika kojeg vide jedino mladi preljubnici. Simpatično, podseća na cake iz „Annie Hall“ i „Scoopa“ ali, kad je i kako to postao i klisnuo iz jedne dimenzije u drugu? Priča o mediokritetu koji, ničim izazvan, postaje zvezda (Roberto Benigni) sadrži u sebi skriveni homage Bunjuelu. I kod njega se, tek tako, događaju, očigledan nadrealistički manir, stvari koje su nepovezane što manifestuje izvrnute društvene vrednosti. I ovde nam objašnjenje ne treba -bitno je da ste „Celebrities“, da spomenemo i taj Allenov film.

Da ne grešim dušu – Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost, duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave, pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema.  Da prafraziram „Simpsone“: „Allen je kao Paul McCartney – bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti“. Dodao bih –  i daleke i jako bliske prošlosti (Vicki Christina Barcelona, Midnight In Paris). Allen neumorno radi  na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.