Antropologija – prošlost, sadašnjost, budućnost

Filed under: afirmator,broj-22-januar-2014,društvene nauke |

imagesNije lako dati makar i najjednostavniju definiciju nauke koja je, otkako postoji, imala ambiciju da obuhvati proučavanje kultura i društava u njihovoj sveukupnosti. Danas je malo poznata činjenica da je veliki filozof Imanuel Kant bio prvi koji je upotrebio izraz „antropologija“. Međutim, u vreme Kantovog života i rada, taj izraz još uvek nije poprimio ono značenje koje ima danas. Ali, koje je zapravo to značenje? Šta danas podrazumevamo pod pojmom antropologija? Krenimo redom…

Antropologija je, na samim počecima svoga postojanja kao teorije i akademske prakse, bila definisana kao nauka o vanevropskim Drugima. Dakle, o narodima i plemenima koji su, kako se verovalo, predstavljali suprotnost evropskog, „racionalnog“ čoveka XIX veka. A ako bi već trebalo izdvojiti početnu tačku formiranja antropologije kakvu danas poznajemo, mogli bismo reći da se to dogodilo 1860-ih i 1870-ih. Radovi Britanca Tajlora i Amerikanca Morgana predstavljaju sami početak nauke o čoveku. Edvard Barnet Tajlor, profesor na Oksfordu (prvi imenovani profesor antropologije ikada) napisao je delo „Primitivna kultura“, u kojem je, razmatrajući mnoga pitanja i teme, uspostavio evolucionističku paradigmu antropološke nauke. Evolucionizam je već cvetao u biologiji, ali je tek posredstvom Herberta Spensera, sociologa, pronašao svoj put ka društvenim naukama. Rani antropolozi postali su opsednuti sledećim pitanjem – kako „poređati“ ljudska društva, relgijske, pravne itd. sisteme, tako da formiraju jednu pravu, neprekinutu liniju progresa? Slična pitanja postavljao je i Luis Henri Morgan, pisac kapitalnog dela „Drevno društvo“. Dok se Tajlor više bavio pitanjima porekla religije, koje je video u animizmu, Morgan se okrenuo periodizaciji ljudske istorije. Izdvojio je tri glavna perioda: divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju, pri čemu su prva dva perioda, po Morganovom tumačenju, imala svoj niži, srednji i viši oblik.

Na osnovu napisanog nije teško zaključiti da je jednolinijski evolucionizam, iako ne sa nekom posebnom namerom, postao baštinik veoma opasne boljke – naučnog rasizma. Naime, tadašnji antropolozi su, isuviše olako, svoja društva smeštali na vrhove evolucijskih lestvica, čime su uspostavljali jedan krajnje etnocentrični diskurs. Drugim rečima, činilo se kao da je „ONO NAŠE“ uvek bilo najbolje, najrazvijenije itd. Uopšte nije važno da li je reč bila o društvenom uređenju, religiji, obliku braka… Takođe, problem je bio u tome što su, po ovoj klasifikaciji, „divljaci“ i „varvari“ uglavnom bili vanevropski narodi.

Stoga, nije ni čudo da su evolucionisti, istina tek posle nekoliko decenija suverene vladavine svetskom antropologijom, dobili prvu i pravu ozbiljnu opoziciju. U Americi, početkom XX veka, kultna figura postaje Franc Boas, emigrant iz Nemačke, koji je na severnoamerički kontinent krenuo da bi obavio terensko istraživanje Eskima na Bafinovoj zemlji (sever Kanade). Našavši posao u Njujorku, Boas ostaje u SAD-u do smrti (1942.), a u međuvremenu postaje verovatno najuticajniji antropolog prve polovine XX veka. Oštrim protivljenjem evolucionizmu, i uopšte ideji da se kulture međusobno porede, ali i snažno i nedvosmisleno istaknutim kulturnim relativizmom, uticao je na naredne dve generacije američkih antropologa, među kojima su i takva imena poput Alfreda Krebera, Roberta Louvija, Edvarda Sapira, Ralfa Lintona, Rut Benedikt i Margaret Mid.

U Britaniji, sa druge strane, evolucionizam je odolevao napadima sve do pred početak Prvog svetskog rata. Tada (1910.) u London dolazi briljantni poljski student Bronislav Malinovski. On se, 1914., u jednom potpuno neverovatnom i za filmski scenario pogodnom obrtu, zaustavlja na Trobrijandskim ostrvima kod Nove Gvinije, i tu počinje četvorogodišnje istraživanje domorodačkog stanovništva. Rezultat ovog istraživanja su „Argonauti zapadnog Pacifika“, etnografsko delo koje je, verovatno više od bilo koje druge knjige, odredilo načine na koje bi antropolog na terenu trebalo da postupa. Tu Malinovski iznosi čuveni postulat „posmatranja sa učestvovanjem“ kao klasični obrazac antropološkog terenskog rada, koji je i do danas ostao aktuelan. Međutim, možda i najveća zanimljivost u celoj priči je ta što je predgovor za ovu klasičnu knjigu napisao niko drugi do Džejms Frejzer, ikona britanskog evolucionizma, i čovek čija je „Zlatna grana“ postala neka vrsta inicijacijskog štiva za sve koji odluče da se bave antropologijom. Dakle, baš Frejzer svojim hvalospevom inicira Malinovskog u antropologiju, ali time takođe seče zlatnu granu na kojoj sedi. Jer, Malinovski postaje rodonačelnik antropološkog funkcionalizma, nove paradigme, koja će definitivno sahraniti evolucionizam u Britaniji.

Sa druge strane, i sam Malinovski trpi žestoke kritike zbog svog pristupa. Naime, svi priznaju da je on briljantan terenski istraživač, ali mu zameraju previše uprošćene, naivne i jednostavne teoretske postulate. Njegova teorija osnovnih i izvedenih ljudskih potreba, koja u osnovi zaista ima više psihološkog nego antropološkog, dovodi ga do definitivnog razlaza sa novom, posebnom strujom britanskih funkcionalista, koje predvodi Alfred Redklif-Braun. Da bi se ogradili od Malinovskog, oni sebe počinju da nazivaju strukturalnim funkcionalistima. Vrhunac  ove paradigme trajao je od 30-ih do 50-ih godina XX veka, a u okviru nje nalaze se i Edvard Evans-Pričard, Mejer Fortis, Maks Glukman i drugi.

Od 50-ih do kraja 70-ih godina XX veka svetskom antropologijom vlada ne samo jedna paradigma, nego se slobodno može reći i jedan čovek – francuski teoretičar Klod Levi-Stros. Svoje trenutke slave Levi-Stros doživljava neposredno posle Drugog svetskog rata, kada objavljuje „Tužne trope“, terensku monografiju nastalu na osnovu istraživanja indijanskih plemena na visoravni Mato Groso u Brazilu. U knjigama koje su usledile, Levi-Stros definiše strukturalizam kao novu, i kasnije će se ispostaviti, poslednju veliku antropološku paradigmu. Inače, francuska antropologija, kao treća najjača na svetskoj sceni (posle američke i britanske), imala je prilično neobičan put. Ona nije prolazila kroz faze evolucionizma, boasovskog kulturnog relativizma itd., već je odmah na početku postala funkcionalistička. To se dogodilo pre svega zahvaljujući uticaju koji je na Marsela Mosa izvršio Emil Dirkem, sociolog i funkcionalista. Upravo je Marsel Mos odigrao ulogu posrednika između sociologije i antropologije u Francuskoj, ali i ličnosti koja je širinom svog pristupa i interesovanja utabala put levistrosovskom strukturalizmu.

Sa druge strane Okeana, u Americi, u međuvremenu se izdešavalo dosta toga. Petnaestak godina posle Boasove smrti, i popuštanja gvozdenih okova njegove antievolucionističke paradigme, došlo je do ponovnog interesovanja za evolucionizam. Trojica intelektualaca (Lesli Vajt, Džulijan Stjuard i Marvin Haris) pokušavaju da revalorizuju evolucionističku paradigmu, tvrdeći da u njoj nije sve bilo pogrešno kako su boasovci to pretpostavljali. Potpuno nezainteresovan za evolucionizam, a manje-više ni za bilo koju drugu paradigmu, Kliford Gerc objavljuje „Tumačenje kultura“ 1973., okrećući celu antropološku priču za 180 stepeni. Gerc poziva antropologe da prestanu da doživljavaju svoju disciplinu kao egzaktnu nauku, i da se, umesto toga, okušaju u interpretativnom pristupu kulturi, koja, gercovski rečeno, nije ništa drugo nego tekst. Dakle, iščitavajući kulturu poput knjige, antropolog uvek otkriva nova značenja. Ipak, trebalo bi biti pošten, i reći da Gerc nije bio pionir u ovom obrtu. Dvadesetak godina ranije to je, u Britaniji, uradio već pominjani Evans-Pričard, i to u trenutku kada je jednom zauvek shvatio da strukturalni funkcionalizam nije njegova šolja čaja.

A onda, desetak godina posle Gercovog remek-dela, i verovatno podstaknut njime, u američku antropologiju stiže postmodernizam. Pored Gerca, inspiracija američkim postmodernistima bili su francuski filozofi, pre svih Fransoa Liotar, Žak Derida i Mišel Fuko. U jednom, pomalo, rizičnom eksperimentu, postmodernisti odbacuju autoritet antropologije kao nauke, tvrdeći da je ona već decenijama služila kao potpora kolonijalizmu i rasizmu. Takođe, proglašava se „smrt velikih narativa“, pri čemu se pod tim narativima podrazumevaju sve dotadašnje antropološke paradigme. Postmodernisti se zalažu za „multivokalnost“, odnosno za to da antropolog, prilikom boravka na terenu, pusti svoje sagovornike da pričaju, a ne da kao do tada, on ili ona tumače njihove reči.

Ipak, trebalo bi reći da „postmodernistički zaokret“ nije imao iste rezultate u svim tradicijama. U Britaniji se skoro nije ni osetio, ponajviše zahvaljujući harizmi i uticaju antropologa koji su pripadali prethodnim paradigmama, a među kojima moramo istaći funkcionalistkinju Meri Daglas i strukturalistu Edmunda Liča. Takođe, trebalo bi istaći da je britanska antropologija na vreme sklopila savez sa tzv. studijama kulture, koje su od 70-ih godina sprovodili vanevropski naučnici zaposleni u Ujedinjenom Kraljevstvu. Tu bi posebno trebalo istaći Jamajčanina Stjuarta Hola. Ovakvim usmerenjem britanska antropologija je izbegla rušilačku komponentu postmodernizma, koja je zadesila Amerikance. Što se tiče Francuske, u kojoj je postmodernizam, ironično, ponikao, antropologija je prihvatila samo pojedine njegove aspekte. Tako je Pjer Burdije u svom delu ostvario sintezu prehodne, strukturalističke paradigme i novih tendencija. Sa druge strane, iznikli su neki naročito originalni i inspirativni naučnici. Najbolji primer je Mark Ože, koji se proslavio u poslednjoj deceniji XX veka. On razvija koncept „nemesta“, koji veoma efikasno povezuje sa savremenim svetom. To su sva ona mesta koja nastaju u postmodernom svetu, a koja karakteriše to što su „prostori bez identiteta“ (hipermarketi, aerodromi, autoputevi itd.) Na taj način, Ože, zajedno sa još nekim savremenim antropolozima, definitivno odbacuje ideju da antropologija neophodno i nužno mora označavati proučavanje Udaljenih, Drugih i Drugačijih.

Ovakvo postavljanje situacije predstavlja mač sa dve oštrice. Tačno je da je antropologija na neki način trijumfovala u odnosu na prethodnih 150 godina, kada se tačno znalo koja je teritorija predmet njenog proučavanja. U tom pogledu, može se reći da je sada prisutna mnogo veća sloboda u istraživanju. Danas antropolozi sa punim pravom mogu da proučavaju urbane fenomene, kao i one koji stoje u vezi sa bilo kojom drugošću (rodnom, seksualnom, verskom, etničkom itd.). Međutim, opasnost koja se javlja je sledeća – neće li samim tim antropologija postati neprepoznatljiva, i izložiti se opasnosti da je progutaju neke srodne discipline, poput sociologije i već pomenutih studija kulture? Možda je i sama postmodernistička ideja o „smrti nauke“ mrtva, ali tu definitivno nije kraj problemima i nedoumicama koje se otvaraju pred antropologijom XXI veka.

U nastavku ovog teksta, baviću se istorijom etnologije kao nauke i njenim odnosom prema antropologiji, sa posebnim osvrtom na taj odnos u srpskoj naučnoj tradiciji.

Đorđe Bogojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.