Angažman u Frljićevoj formi (Oliver Frljić, „Zoran Đinđić“, Atelje 212) Piše: Jelena Perić

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,pozorišna kritika |

Oliver Frljić, „pozorišni terorista“ ili čovek sa stavom? Hrabar  ili možda samo dovoljno „bezobrazan“ da tako smelo i tendenciozno provocira javnost; političare, pozorišne kritičare i publiku? Šta god da uradi skreće pažnju na sebe i svoj rad. U Slovenskom mladinskom gledališču iz Ljubljane 20. novembra je premijerno izveden njegov novi komad „Klistirajmo Srčka“ („Klistirajmo srca“),  a na 4. Festivalu „Desire Central Station“ u Subotici koji se održava od 23.do 30.novembra, i koji predstavlja zanimljiv pregled regionalne produkcije kroz izbor angažovanih predstava iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Mađarske, objedinjenih temom “Apolitika”, publika je bila u prilici da pogleda dve njegove predstave. Predstavu Ateljea 212, „Zoran Đinđić“ i predstavu Slovenskog mladinskog gledališča „Proklet bio izdajica svoje domovine“.

Iako na nedavno završenom 17. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu, njegov autorski projekat „Zoran Đinđić“nije osvojio ni jedan Ardalion, uspeo je da po ko zna koji put nakon premijernog izvođenja podeli javnost.  Mlaki aplauz  nakon  završene predstave, zbunjenost i zamišljenost,ali  zato prepun foaje uzičkog pozorišta tokom  konferencija za štampu.

Citiraću hrvatskog pozorišnog kritičara Matka Botića i složiti se sa njegovim stavom da se „Frljiću može zameriti na recikliranju vlastitih predstava, plakatnoj prezentaciji stavova, ali mu niko ne može osporiti činjenicu da je prvi smogao snagu i muda da na ovako žestok način kazalište pokuša pretvoriti u društveno odgovornu ustanovu“.

Ličnog sam stava da nam  je ova predstava bila potrebna, nama kao naciji, kao narodu koji je naviknut da živi u lažima , da se uljuljkuje u kolektivnu žabokrečinu i da veruje, kako nas, sirote male hrčke, niko ne voli i kako je sve što nam se dešava velika nepravda. Mi smo ti koji ne  želimo da se suočimo sa činjenicama i prihvatimo bar deo krivice i odgovornosti. Zato nam i jeste neprijatno, te stoga i teško prihvatimo sve ono što nam glumci bez ustezanja , hrabro, agresivno i u lice poručuju sa scene. Mi jesmo krivi , i jeste zbog nas…Nema ni jedne stvari koje ne znamo, ali se sve, svih ovih godina, gura i drži pod tepihom. Što pre prihvatimo, to bolje. Od svih nepismenosti  najgora je ona politička.

Oliver Frljić

TEATARSKI „TERORIZAM“

Očito da generacijama unazad imamo problem suočavanja sa istinom i bolnim posledicama loše krojenog društvenog uređenja. Kada se 1969. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta pojavila predstava „Kad su cvetale tikve“ reditelja BoraDraškovića proglašena je za „politički pamflet sa ukusom infombirovštine“ i direktnom Brozovom akcijom predstava je zabranjena. Ništa bolje nisu prošle ni nege druge predstave koje su se bavile tabu temom tadašnjeg režima, Golim otok. Jednostavno nije bilo podobno ni pogodno suočiti se sa istinom o  zverstvima i okrvavljenim rukama. Pa tako  i danas, više od 40 godina kasnije, simbolično utapanje ruku u crvenu boju novije srpske istorije, izaziva komešanja i negativne komentare.

Frljić je neko ko očito ima petlju i ko pomera granice slobode. Mihailović je bio prvi koji je progovorio o zverstvima na Golom otoku, a Frljić prvi autor čija je predstava zabranjena od osamostaljenja Hrvatske. Njegova predstava „Bakhe“ govorila je o hrvatskim ratnim zločinima nad Srbima, koji su se događali uz pokroviteljstvo najvišeg državnog vrha.

Frljić beži od dosadnog konvencionalnog pozorišta, i kao svaki angažovani umetnik ima jasnu nameru i cilj da pokrene gledaoca kao misaono-emotivno biće, kao nosioca praktičnog menjanja društva i sveta. Nameće se pitanje o tome gde su granice slobode kada se koristi istorijski događaj i šta je pozorište u određenim političkim okolnostima?

Pozorište,  pri direktnoj komunikaciji sa publikom daje posebnu težinu izgovorenoj reči. Time udara na stubove društva ili ih stavlja pod znak pitanja , i niko nije pošteđen.

U predstavi „Zoran Đinđić“, komunicirajući direktno sa publikom glumac je u nekoj funkciji antičkog hora, i iako ne komentariše ono što se dešava na sceni on komentariše ono što se dešava u društvu. Reči su, kao što kaže Bris Paren „nabijeni pištolj“. Kada glumac izgovara dramski tekst on puca, i zato društvo mnogo lakše podnosi napisanu reč na papiru, nego izgovorenu reč na sceni.  Na pozornici se pojavljuje politika, tačnije sve ono što se pod tim pojmom  podrazumeva; moć, država, sistem. Pozornica je svojevrsna tribina na kojoj se pokreće mnoštvo tema koje su obeležile život u Srbiji u proteklih dvadeset godina. Sve zajedno čini mozaik jednog društva, i makar koliko ta istina o nama samima bila teška i surova, ona je baš takva potrebna i istoriji i ljudima.  Reditelj je namerno, tokom cele predstave osvetlio publiku, želeći na taj način da je direktno uključi u ovaj politički teatar, jer svaki politički teatar računa na publiku. Atmosfera je unikatna; sve vreme se prepliću fikcija , istina i dokumenti. Istorija, kao viđenje prošlosti, kao proces, kao skup činjenica, uobličava izvesnu političku misiju, i zato je predmet kome su i radnja i ličnosti i reči način da se otkriju značenja te misli, i da se preko analogija u događajima i problemima utvrdi veza između prošlosti i sadašnjosti. Predstava „Zoran Đinđić“ nije klasična predstava.Ona je stav  iza koga svi učesnici stoje, a ujedno i politička hrestomatija novijeg srpskog društva koja predstavlja direktan odgovor na stvarnost u kojoj se živi i radi.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.