Anarhizam kao američka tradicija

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,društvo |

Piše: Milan Balinda

Skoro je nemoguće videti na američkoj televiziji književnika intelektualca kako govori o politici. Jedan od razloga je što malo koga u Sjedinjenim Državama interesuje šta ima da kaže neki intelektualac. Još manje o politici. Amerikanci slušaju šta o političkim temama misle političari, novinari, analitičari, košarkaši, pevačice i holivudske zvezde. Nikako intelektualci! Čim se pojavi neki intelektualac da razglaba o socijalnim temama, rejting programa pada. Međutim, jednom se pojavio književnik Gor Vidal i nije pričao o svojim knjigama. Govorilo se o političkim partijama. Tada je podvukao ono o čemu široke narodne mase ne pričaju. Rekao je: “U Americi postoje samo dve političke partije. To je korporativna partija sa svoja dva desna krila – republikancima i demokratima”. To je to zabeležio desetak miliona Amerikanaca koji misle drugačije. I još desetak koji bi, kad bi se bavili politikom i mislili, mislili drugačije.

Osim republikanske i demokratske partije u Americi postoje stotinak drugih partija, ali, u zemlji od 300 miliona užurbanih građana, njihovo prisustvo u javnosti je od manjeg političkog značaja. Međutim, političko, ili još bolje – filozofsko, ubeđenje Amerikanaca bazira se na ideji anarhizma. U Americi postoje na desetine anarhističkih verovanja i, u suštini, mnogi Amerikanci su u duši anarhisti, čak kad i toga nisu svesni. Najveći broj njih se nalaze među 30 posto glasača koji nikad ne izlaze na glasanje. I među onima koji se nikad nisu ni registrovali za glasačke liste. Anarhizam, pre svega anarho-individualizam, ima duboke korene u Sjedinjenim Državama. Još pre dolaska Evropljana, mnoga indijanska plemena bili su organizovana bez centralne vlasti. Poglavica, na primer, je imao mnogo više obaveza nego privilegija, ako je uopšte i imao neku privilegiju, a sigurno nije imao materijalnu korist zbog toga što je nosio više pera na glavi.

Anarhistički duh se takođe može pronaći i kod prvih doseljenika. Oni su i pobegli iz Evrope da bi živeli bez pritiska organizovane vlasti i verskih hijerarhija. Doseljenici su donosili odluke na skupu građana. Na takozvanim „gradskim mitinzima“. Osim Indijanaca, u anarhiste bi mogli da se ubroje prvobitni pioniri koji su ispitivali divlju prirodu novog kontinenta bez nadzora bilo koje vlasti. Zatim, tu su kauboji. Kauboj na svom konju nikome ne polaže računa osim vlasniku stada i to preko jasno zacrtanog ugovora. Skitnice isto tako ne mare šta će reći predsednik države, a ne plaćaju ni porez. Zatim, oni Amerikanci koji su naklonjeni anarhizmu se, zbog njihove anarhističke poze, dive folk muzičarima, pank rokerima, pesnicima bit generacije, hipicima i, pre svega, gusarima.

U Sjedinjenim Državama su cvetale, i još postoje, sve vrste anarhističke filozofije, ali pokret bi mogao da se podeli na dve grupe: domaći i uvozni anarhizam. Anarhizam koji se rodio u Americi je individualni anarhizam, koji crpi brojne ideje iz pisanja predsednika Tomasa Džefersona, i njegov prvi zastupnik je bio Džousai Vorin, za koga nije poznato da je bio pod bilo kojim stranim uticajima. Druga grupa anarhista došla je iz Evrope. Bili su to anarho-komunisti na čelu sa Emom Goldman i Big Bilom Hejvudom, ključnim članom anarhističkog sindikata „Industrijski radnici sveta“. Anarhisti individualisti strogo su se suprostavljali anarho-komunistima i nazivali su ih „pseudo-anarhisti“. Prve otvoreno anarhističke novine u Sjedinjenim Državama izašle su 1833. godine. Zvale su se „Miroljubiva revolucija“. Pokrenuo ih je Džousai Vorin. Početkom 1881. godine Bendžamin Taker počinje izdavanje „Slobode“, novina koje su bile forum za propagandu anarho-individualističkih ideja.

Henri Dejvid Tori, koji se nikad nije eksplicitno izjasnio kao anarhista, jer pojam „anarhizam“ još nije bio u američkom rečniku, a i dan danas je legenda širom sveta u sferi ljudskih prava. Čuveno je njegovo delo „Građanska neposlušnost“. Takođe je poznata njegova rečenica da je „najbolja ona vlada koja najmanje vlada“. Kasnije je ta fraza dograđena do: „Najbolja je ona vlada koja uopšte ne vlada“. U velikane američkog anarhizma u poslednja dva veka spadaju: Bendžamin Taker, Džozef Labadi, Albert Džej Nok, dvojica italijana Bartalomeo Vanceti i Nikola Sako, Ema Goldman iz Litvanije, Aleksander Berkman, Murej Bukčin… U savremenike anarhističke filozofije mogu se nabrojati: Fred Vudvort, Kevin Karson, Noam Čomski, Lari Gambone, Džejms. Dž. Martin, Džon Beken, Aleksis Bus … Kejt Preston…

Ema Goldman (1869-1940), emigrirala je u Sjedinjene Države u sedamnaestoj godini. Odigrala je jednu od najznačajnijih uloga u razvoju anarhizma širom Evrope i Sjedinjenih Država. Proterana je u Rusiju 1919. godine i bila očevidac prvih godina Boljševičke revolucije, ali se kasnije vratila u Ameriku. Bez obzira na njen uticaj, kao i na uticaje svetskih anarhista Mihajla Bakunjina, Pjera Prudona i Kropotkina, Amerikanci se ipak drže svoje najpopularnije verzije anarhističke filozofije – individualizma. Najčuvenija organizatorka američkih radničkih sindikata bila je, poznata po svom nadimku, Mader Džons. I dan danas magazin pod njenim imenom, „Mother Jones“, cirkuliše u zavidnom tiražu širom Sjedinjenih Država. Nju je najbolje opisati kao osobu koja je imala ličnu filozofiju anti-kapitalističkog individualizma. Termin „anarhista“ i „individualista“ koristi se u Americi kao sinonimi za protivnike marksizma i lenjinizma svih vrsta.

Nakon što je jedan poljski emigrant, po imenu Leon Colgoš, ubio američkog predsednika MekKelnija, 1901. godine, i proglasio sebe anarhistom, novi predsednik, Teodor Ruzvelt nazvao je anarhizam „kriminal protiv čovečanstva“. Dve godine kasnije američki Kongres zabranjuje strane anarhiste i sve osobe koje „koji ne veruju, ili se protive, svakoj organizovanoj vladi“. Kongres je 1918. godine doneo zakon o proterivanju svih stranih „subverzivnih elemenata“. Već sledeće godine iz Sjedinjenih Država proterano je 247 anarhista i socijalista. Uključujući Emu Goldman i Aleksandra Berkmana. Za vreme Drugog svetskog rata, američki anarhisti počeli su da se oporavljaju i par njihovih političkih časopisa su se izdavala na istočnoj obale Amerike, dok je na zapadnoj, u San Francisku osnovana grupa „Anarhistički kružook“.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Americi su se rađali novi politički pokreti, kao „Pokret građanskih prava“ i „Studenti za demokratsko društvo“. Rodio se i moderni feminizam koji reflektuje anarhističke stavove o decentralizaciji i ukidanju hijerarhije. Zatim se u sedamdesetim i osamdesetim pojavio pokret protiv nuklearnog naoružanja. Iz tog pokreta izdvaja se anarhistički pokret pod imenom „Hrana ne bombe“. Sledi anarhistički otpor globalizaciji. U Sietlu anarhisti su formirali komunikacionu mrežu za organizaciju za, u tom trenutku, najvećih protesta protiv nosioca vlasti. Na listi neprijatelja anarhista koji se organizuju preko Sietla nalaze se „Svetska banka“, „Svetska trgovinska organizacija“, „Međunarodni monetarni fond“, „Grupa G8“… Anarhisti su takođe, nakon terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine, pojačali svoje proteste protiv rata.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.