ANA I ŠTENE Piše: Neven Novak

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,sf / horor |

Dok trči kroz užareni talas pšenice, oblak prašine koji je u stopu prati uspeva da je pretekne, pa Ana zastaje, kašlje i trlja nos premazan linijama narandžaste tempere.

Pljuje sirupastu pljuvačku, krckavu pod zubima, i gleda ka šumi, modrozelenoj mrlji naspram penušavih oblaka, gde se krije njen plen.

 

Anin otac je lovac. Grmalj, sa šakama poput bečkih šnicli, koje bi Anu mogle da ponesu na kraj sveta i još dva sela dalje. Kad se nacvrcan rakijom vrati iz lova, uprkos negodovanju Anine majke, on ima običaj da sa svojom osmogodišnjom ćerom prebrojava odstreljene fazane. Tragajući za ulaznim ranama, prevrće ih po stolu dok im se glave, koje Anu podsećaju na indijanske perjanice, mlitavo vrte u krug.

 

Ana ocu otkriva svoju tajnu: želi da ulovi bizona.

 

Otac se grohotom smeje. Bizoni u ovim krajevima ne postoje. Ali, ako želi, može da ubije neku drugu životinjku.

 

Ana ipak više veruje svojim snovima. U njima je sto puta do sada… Ma, kakvih sto, hiljadu puta videla iste ove predele, krcate, ne samo bizonima, već zverima kojima sigurno ni njen otac ne zna ime.

 

Zato čvršće steže luk i strelu i uleće u polje kukuruza. Oseća lakoću u telu dok zajapurena lomi stabljike. Izbija na seoski drum i čučeći osmatra ispucalo tlo. Ali umesto tragova bizona, pronalazi samo skorene krtičnjake kravlje balege.

 

Evo je u šumi. Ispod mrežastog hlada krošnji miris trulog lišća useca joj se u nozdrve. Anine patike, ušnirane crvenim pertlama, grabe širokom stazom kroz carstvo hrastova i bukvi, a onda skreću na sporedni puteljak između panjeva obraslih mahovinom.

 

Nešto šušne iza grma.

 

Ana nanišani i PFIJUU!!! odapinje strelu daleko u šipražje.

 

Osluškuje tišinu. Blisku. Duboku. Zatim se prišunja i proviri iza žbuna.

 

Na trnovitoj travi leži kesa za đubre u kojoj je strela probušila rupu veličine petoparca.

 

Kesa se mrdne. Ana ispusti slabašan krik iznenađenja.

 

Kroz otvor provire malena šapa i njuška. Ana se baci na kolena, rascepi najlon i ugleda štene, slepo i slinavo, dlake boje tečnog katrana. Nežno ga dotiče, osećajući pod prstima kako blizu, sasvim blizu, ispod tih rebara, koja liče na izvrnuto korito čamca, bije srce.

 

 

Oivičeno živom ogradom, Anino dvorište je oaza tulipana, vijugavih staza od kamena i gipsanih patuljaka koji se smejulje po ćoškovima.

 

Maška, irska seterka, izvlači se iz kućice i lenjo stropoštava Ani pred noge. Otac za nju kaže: ,,U marki i aportu, pametnija je i od Ajnštajna!“ Ana ne zna ko je taj čovek, niti koliko je pametan, ali Mašku obožava.

 

Sunce klizi ka horizontu. Nebo postaje sve tamnije.

 

Ana prinosi štene Maškinoj njušci. Maška njušne stvorenje. Jednom. Dvaput. Zatim ga i oliže.

 

Ana ozarena tutne štene u Maškinu kućicu.

 

Mesec je visoko iznad krova. Ušuškana u krevetu, Ana smišlja priču koju bi htela da sanja.

 

Logorske vatre i more tipija. Puške opkoljavaju logor. Plotunska paljba. Maška i štene preturaju po zgarištu. Iznenada, štene njuškom prevrće ratnički štit i otkriva bebu. Maška je doji i ona stasava u devojku-ratnika koja juriša preko planina, prema stotinama pušaka, i uništava ih.

 

Međutim, ove noći ne sanja ništa.

 

 

Ujutro, s lukom i strelama preko leđa, Ana istrčava u novi dan. Noseći šerpu mleka s udrobljenim hlebom, prekorači crnu pertlu koja se isprečila na stazi.

 

Ana zastaje. Spušta pogled ka svojim patikama. I crvenim pertlama. Zatim ponovo pogleda niz stazu.

 

Ono nije pertla, već parče crnog repa.

 

Spazi Mašku kako sedi pokraj dve sažvakane šape i male piramide iznutrica.

 

Ana ispušta šerpu, ali ne čuje tresak. Ne obraća pažnju na toplo mleko koje joj, zapljusnuvši noge, natapa sokne.

 

Čudi se. Jer ovo što oseća drugačije je od slučajnog ujeda za usnu ili opekotine. Drugačije je i od rasečenog dlana ili razbijenog kolena. Ova bol ne dopušta joj da zaplače, niti da pobegne.

 

Drži je prikovanu u mestu.

 

A Maška vrcka repom.

 

Ana uzima oružje i nišani Maški između očiju. Gleda kako Maška liže vrh strele.

 

Gleda kako Maškin jezik liže njenu ruku.

 

 

 

Beograd, 10. 09. 2012

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.