Sužavanje područja borbe

Filed under: afirmator,broj 0 - mart 2012,društvo |

“Slučaj Ugričić” je, tako barem deluje u trenutku kad stavljam tačku na ovaj tekst, stavljen ad acta. Pokrile su ga nove vesti: uspesi naših sportista, dugovi Vlade, debeli snežni smetovi. I, čini se, kao da se ništa dogodilo. Ni potpisi preko hiljadu ljudi, od kojih veliki broj pripada intelektualnoj eliti Srbije i brojnih drugih zemalja, ni brojni apeli, ni očigledna istina da je u ovo zemlji reč jednog čoveka jača od zakona koji je, tako stoji, iznad svih nisu bili dovoljni da se jedan čovek, napadan i ponižavan, vrati na svoj posao. Ne želim da ulazim u polemiku oko značenja Nikolaidisovog teksta i objašnjavam da to seciranje problema s kojima ova zemlja nikako da se suoči nije bilo poziv na terorizam. Ni najmanje me ne zanima ni da govorim o pravu građana da potpisuju peticije i slobodno se udružuju i protestvuju protiv čega im je volja. Priča o demokratskim vrednostima, društvu u tranziciji, odgovornosti za napisano i rečeno neće biti ovde spomenuta ni u naznakama. Razlog nije u mom sarkastičnom odnosu prema društvu već u praktičnosti.Vi sve što sam naveo već znate a prostora u kolumni je malo. Znate dobro i šta stoji u zakonima kao što znate kakva je stvarnost u kojoj se oni ne poštuju a naročito vam je poznato šta znači plašiti se sopstvenog, nepodobnog mišljenja.

Ostalo je jedno jedino pitanje: koliko nisko smo spremni da se spustimo i pogazimo ono što mislimo i osećamo? Da li ćemo svaki put, kao u stara “dobra” vremena, ići u Komitet po mišljenje? Hoćemo li onda, po toj logici, kao pisci i misleći ljudi, pisati ono što podilazi trenutnom javnom mišljenju? Lamentirati nad kletom sudbom, u strahu da pogledamo odgovornosti u oči? Jedan ruski intelektualac je, na pitanje kakvi su njegovi utisci o kolegama iz Srbije, odgovorio, parafraziram: “Nisam zadovoljan. Previše misle kao narod”. Okej, ne misli narod kao jedan ali, ako želimo da izvučemo neki ofrljativni prosek, do čega ćemo doći? Naš prosečan sugrađanin ima četrdeset godina, jedno dete, najviše dva, navija za desnicu ili desni centar, završio je osnovnu školu, možda jedan razred srednje, zarađuje oko tri stotine evra mesečno, granicu je prešao možda jednom ili dvaput u životu (najčešće solucije: Grčka – letovanje i Mađarska – šoping), ljubazan je prema strancima ali privatno oseća odbojnost prema njima, pomalo je, pa, zapušten, muče ga holesterol, alkohol, višak kilograma i težak stres, kuburi sa stranim jezicima ali mu ni maternji ne leži baš najbolje, plaši se vlasti i ne voli je (ali bi voleo i da se malkice ofajdi od nje), ne veruje da može biti bolje i ne želi da se promeni ni za jotu. Da li stvarno želite da pišete po ukusu tog čoveka? Da li stvarno želite da govorite ono što on želi da čuje? Da li stvarno želite da budete, barem nekim malim delom, odgovorni za propast u koju srlja?

I tu dolazimo do poente ove priče: peticija solidarnosti sa Ugričićem, iako simbolična pobeda manjine koja je, bez razmišljanja o posledicama, stavila potpise, predstavlja poraz tihe većine. Ugričića nisu podržali UKS, SKD i PEN centar. Mnoge ugledne kolege su znale gde se mogu potpisati pa to nisu uradili. A zašto? Ne verujem baš da su svi oni želeli da vide Ugričića iza rešetaka. Cilj velike većine intelektualaca u Srbiji je da se zabašuri u masi i bude politički korektan, al’ “po naški”. Da se ne ponaša drugačije, ne govori drugačije, ne misli drugačije, ne talasa, ne političari ili, ne daj Bože, filozofira. Biti bez stava i apolitičan, umetnik radi umetnosti, to je još bolje. Apolitičan i patriota – ponajbolje. Kad vas pitaju čija je ova zemlja i čiji su njeni zakoni vi lepo potegnite onu izlizanu “daj caru carevo a Bogu Božje” i dok se Vlasi dosete vi uveliko krckate nacionalnu penziju.

E, da je Zola bio pametan k’o što nije, on lepo ne bi nikoga ni za šta optuživao. Nek se onaj Drajfus sam snalazi na Đavoljem ostrvu! Ko mu je kriv što nije špijun! Ili, recimo, Džejms Džojs. Odlučio naprasno čovek da se bavi pevačkom karijerom, batalio “Uliksa”, kužnu knjigu u kojoj vređa nacionaliste i Crkvu. Još je mišljenja da je otadžbina krmača koja proždire sopstveni okot. Šta će mu to, osim nevolja i svetske slave, doneti? Zamislite SAD za vreme MakKartijevog lova na crvene veštice, procesa koji neodoljivo liči na viziju raja našeg ministra policije & kulture & istraživanja ruda i gubljenja vremena & svega ostalog po potrebi. Niko ne reaguje, niko ne štiti proskribovane kolege, svi ćute kao prave patriote. Rat u Vijetnamu? Pa, tamo ionako šalju samo sirotinju da gine u naše ime. Mi smo srednja klasa – briga nas! I taj pokret za građanska prava na američkom Jugu, šta ćemo im mi belci? Nek se lepo Crnci dogovore sa Klu Kluks Klanom i – mirna Bosna! Pa, da, samo isključite razum i srce, gledajte svoj sitan interes i sve će doći na svoje.

Područje borbe za zdravorazumsko razmišljanje u Srbiji se nije suzilo, bar ne u glavama onih koji su stali uz svog sugrađanina i kolegu. Problem je u tome što se danas, u strahu od “meke” diktature, ljudi plaše više nego pre dvadeset godina. Lišeni snage, mašte, drskosti, oni u svojim glavama gaje tog, u suštini imaginarnog, “prosečnjaka”. Oni sebe vide, pre svega, kao državne činovnike koji su spremni da, u bilo koje doba dana ili noći, potpišu izjavu lojalnosti državi. Mnogi od njih su to već učinili krajem devedesetih, za vreme Miloševića. Samim tim, njihov razum, njihov talenat, sve je podređeno državnom sistemu. Egzistencija preplašenih intelektualaca ne potiče od njih samih nego “odozgo”. Bez nekog “gore” oni ne postoje. Zaboravljaju da su, pre svega, ljudi od znanja, od pera, umetnici. Zaturili su, sa svešću o svom pozivu, i reči kao što su humanost i solidarnost. U njihovim umovima možda još postoji neko malo područje za borbu ali se ono iz dana u dan sužava. A za to vreme, medijski manipulatori “spinuju” javno mnenje ove zemlje kokošijeg pamćenja dok težak sneg obmane i zaborava pada na sve, na žive i na mrtve.

Aleksandar Novaković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.